Отмичари чеда Божјих Србијом кроз мрак проходе
Из колевке родне топле снену дечицу одводе
Отац суве руке крши мајка пишти, бије груди
Браћо ако Бога знате, стојте, браћа смо и људи.
Нити они Бога знају, нит се казне гневне страше
Док ферманом важно машу о зловољи силног паше
Затиснули уши глуве свом глувоћом људског мрца
Па не чују плач и лелек док чупају жива срца.
Са мајчиних топлих груди чедо на скут паши носе
Одбацивши Божју милост од шејтана корист просе
Трговачке торбе пуне ужегнуте лакомости
Грабе дечју Љубав Свету да нахране адске злости
Јаук небо сво пролама сва се земља Србска стреса
Од поганог зверског пира служинчади скотског беса
Родоскрвља овог клетог марву земну срам би био
А Србин се пред силником сав у страху погубио.
Пашини шејтани бесни Србску земљу сву преврћу
Труд векова обарају рушећи за кућом кућу
Из сна страшног пробуди се Србска душо Србски роде
Јаничари истим мраком исту Србску децу воде.
