НЕ ПОЖЕЛИ

Не пожели власти јер ти није дата
Ни палате сјајне ни товаре злата
Кад ватрицу имаш, хлеба и одела
Не пожели душом уживања тела.

Од земаљског праха тело ти је дато
На полажи наду у пролазно блато
Отргни се духом од земљаних снова
И управи наду на Оца духова.

На небу је твоја отаџбина прва
Из које си послат у долину црва
Да вечним у себи дођеш до победе
А црва нахраниш оним што црв једe.

ОПТИМИСТА

Све што сам чинио чинити сам треб'о
Чињење је свачије одредило небо
Под именом својим и под својим рухом
Чињах, немајући власт над својим духом.

Понекад ме силно нагонило хтење
Да учиним нешто што је нечињење
Чињењима људским судба преде пређу
Те пола живота чињах по наслеђу.

Од наслеђа тешког кад се ослободих
Спознах да од Оца духова се родих
На пут покајања ступих песимиста
А гле сад пред циљ стижем оптимиста.

ЕВГЕНИЈЕ

Евгеније кад је био дете
Сва су браћа бежала од њега
Ко да беше са друге планете
Пред којом се посрће од снега.

И касније боље среће није
Био кад се замомчио беше
И стасао млади Евгеније
Кад га мушке силе обузеше.

Евгеније беше чудна сорта
Коју гања све што другом бежи
Могао је бити витез спорта
Ал је више волео да лежи.

Да посматра негде у даљину
Од које му срце страшћу бије
И с које се звезде голе скину
Па му шапћу дођи Евгеније.

Кад даљина једном приђе зори
Да отвори врата новом дану
Звездица се у девојку створи
Лепотицу као уписану.

Девојчица беше као пуце
Грозда једрог што се под лист крије
Сунце јулске упреже каруце
Кад је срете млади Евгеније.

Ноћи птице полуделог крика
Месечина младу душу пије
Нигде мира од звезданог лика
Разболе се млади Евгеније.

Болезањом слатко-горком дугом
Разболе га девојчица мала
Евгеније кад опази с тугом
Да је звезда у прашину пала.

ТАЈ ЖИВОТ ОД ЧУДА

Као млад злочинству и ја бејах склон
Умало не скончах живот ко Вијон
Предграђима лутах ко рањена звер
Умало не зађох и ја ко Бодлер. 

Издајама женским праћен ко Карењин
Умал не окончах тужно ко Јесењин
Исидора Данкан не беше ми пратња
И уз друге сазнах да је љубав патња.

Ни слутио нисам да сам дете среће
Да ме коса смрти покосити неће
Док не примим задњу кап из чаше жучи
И окусим љубав што се крсно мучи.

Ал живот је људски сав саткан од чуда
И где смрт пожелиш живот прође туда
И жалост у радост на трен преокрене
Тај живот од чуда пресрете и мене.

ПИСАНО БЕШЕ

Писано беше у Божјем плану
Да умрем за дружење и кафану
Да цркнем за жене око мене
И живим само за очи њене. 

За сујету светску умрех такође
Жудња за славом мртвог не глође
Богатства нездрж мртвог не жуља
Мртав се ветром света не љуља.

Умрех за друштвено сложене среће
Кроз које се смртна природа креће
За добро за којим је тело жудило
Цркох у трену кад ми се нудило.

Кад црче у мени природна грешка
Друштвене приказе која се смешка
Што воли видети и виђена бити
Остасмо Христе, сами, ја и Ти.

СВЕТИ КВАСАЦ

Шта то има што у мени пева
Док одасвуд невоље ме стисле
Какво сунце из срца изгрева
У вечери тамне и покисле. 

Тело слабо готово умреће
Кости старе ко ђермови пиште
А у срцу неко језгро среће
Само песму и музику иште.

Кад притисне црне море часац
У тренима најтежег очаја
У срцу ми бубри свети квасац
Јеванђелског блаженог бескраја.

И ОВДЕ И ТАМО

Од кад си отишо одавде онамо
Ево стојим овде а мисли ми тамо
Пре но си отишо ти си био овде
Ал прво си и ти отуд дошо довде.

Ти ме тамо држиш а ја овде стојим
Отуда ме храбриш овде се не бојим
Кад ја овде падам ти ме отуд дижеш
Кад ја овде пођем ти пре мене стижеш.

Кад ја овде патим ти ме отуд тешиш
И овдашње свезе отуд ми раздрешиш
Цар вечности ти си и тамо и овде
Због вере у тебе дотеро сам довде.

Отуда се овде још нико не врати
Теше се овдашњи служећ својој плати
Кад ти дођем тамо врати ме овамо
Да јавим овима шта их чека тамо.