КАЖУ

Кажу да сам мрачан човек и поета
У мом огледалу они одраз света
Кажу да сам тежак од камена тежи
Они што се лове ко птице у мрежи.

Једним грехом греше а другим се теше
Жеље тела јуре док се не олеше
Кад им леш засмрди и кад смрад осете...
Сто врачара прођу док се Бога сете.

Кажу да из мене сто лудила звечи
Што се држим чврсто свете Божје речи
И Бог би га знао шта још друго кажу
Док лажљивом ватром ломачу подлажу.

СЛАМА СЕ ТОЧАК НА СТУДЕНЦУ

Стадох да одморим, време да сачекам
Воз касни 3650 дана, стојим ко покис'о
Од незгодног сведока зазире сен човека
Осмишљавам бесмисао са свих страна стис'о.

Са деветсто шездесет девет Метузалемових лета
На триста шездесет девет магловитих месеци
Од Раја до пакла спушта се планета...
Сребрно уже крате извикани жреци.

Ратовима крвавим, хладним, медијским
До елитне комунофашистичке идиле
Вијугавим кретњама демократским, змијским
Уговор о удруженом раду оверавају посвађане силе.

Мудрачки тимови мудрују на пропасти човечанства
Прозлише се дани, немиле године лудују
Мисија се приводи крају људског земног посланства
Задрхташе кућни стражари погнути у јуначком венцу
Уз песме веселе звук слама се точак на стунденцу.

ВОДЕНО РАСПЕЋЕ

С водом преко главе мртав у гресима
Из утробе рибље вапи небесима
Из дубине мрака диже у висину
Молбу вечном Оцу слављеном у Сину.

Са смрћу сједињен под водом погребен
Удара у Стене непомичне гребен
Гробни мук потреса снажна јека звона
Христос гроб отвара да изађе Јона.

Светлост са почетка у срце се слива
У радости Духа трепти душа жива
Од греха спасена воденим распећем
У висине Духа слободом узлеће.

НЕ ПОЖЕЛИ РОГАТЕ ЛОВОРЕ

Као нико и ништа и стонога
Одрешене ноге има
Ал место видно и будала иште
А камоли умудрени мудрац света
Помпезним звуцима два рога
И завесом вештачког дима
У јуриш на позориште
Хори хор легионских чета...
Под светла позорнице зове
Kћери славољубиве и синове.

Предавање недоличној свези, тамом што гусне
На планину песме из долине плача
За узвратну улогу адског достављача
Скретањем по своме стискајући усне.

За варљиве славе трице и моћи које није
Од данас се више не живи из главе
Од данас се скрива и срце и лице
Смрт се од данас из пехара пије.

Сурови услови понуђача, излазак из коже
И нестајање у лавиринту без краја
Други налаже шта се сме и може
Рука невидљива спроводи до сјаја.

Куд поћи од јутра раног до ноћи позне
Унајмљивач диктира унајмљеној моћи
Кроз године славне у године грозне
До паклених страна славољубно проћи.

Не пожели рогате ловоре, изумрлих царева круне
Спутаним рукама не кидај златне душине струне
Не буди брав сапет на паши злог господара
За нама далеко је време Божјег помазаника цара.

ГРАНАМ ЈЕЗИК

Рђом људском отпалом од стида
Ђаво руши оно што Бог зида

Рђа закон лакомством нагриза
Осмим даном урла светска криза

Рђа капље низ колена цури
Бог пролази слепац у ноћ зури...

Земни коров заклања небеса
Ропће сужањ у тамници меса

Воду живу мути река века
Презир јури изгнаног човека

Мудрост злато разум сребо беше
Док их воде луде не однеше

Божју славу људска засенила
Из чопора режи светска сила

Зли засео на мравињак руље
Преметн'о им руке у грабуље

Грабуљају за своје потребе
Лажући се да ја немам себе

Рђо људска роде будаласти
Имам себе ал у Божјој власти

Мртав за сласт тих твојих грехота
Гранам језик у дрво живота.

У ТРЊАКУ ЦРВЕНИХ РУЖА

Утихнули гласови прави проредила се истине слова
Полудели ветар врти лименог петла с крова
Године појести треба, маст се са усана цеди
Од туђих се очњака пази у чопору себично једи.

Време је апетита и рушења невиних снова
Лутке на концу цеде и утиру сузе кловнова
На црно сивило тече обмане конац се пружа
Крај му се не назире у трњаку црвених ружа.

ИСКОРАЧИШ ЛИ

Искорачиш ли страшљив из онога што јеси
Из књиге живота избрисан бићеш
Кад Пастир по имену позивати стане
На месту где си био мучаће празнина
Обрисаног ти имена шупљих слова.

Покидаш ли хтењем свезу савршенства
Терача си изабрао за господара
Трајаћеш жељом која неуморно кружи
Од данас до сутра заборављеном надом
И бићеш свезан и одведен где не желиш.