ИЗГЛАДИЋЕМО

Изгладићемо неспоразум свете ти и ја.
Ако не пре,
засигурно онда кад те Господ својом појавом
пошаље на купање у огњеној реци.
Кад изађеш бићеш чист
од свих оних
чије си слабости гостио својим благоутробијем.

ЗАГУДИТЕ ГУСЛЕ ОД ЈАВОРА

Ој србаљске гусле од јавора

Луче вечне светлости с Тавора

Што дижете пале из очаја

Исијањем неугаслог сјаја.

Век се људски сав испуни злости

Испузаше све адске гадости

Па слободу зверињем свезаше

И то љуће него турске паше.

Брат по брату крвнички удара

За земаљско због проклетих пара

У морање упрегнуто љуто

Под рогоњом и репоњом шуто.

Ој србаљске гусле од јавора

Луче вечне светлости с Тавора

Пробудите претке у колену

Да се Србљи из сновида прену.

Струне Божје у Анђелској руци

Смилујте се Србадијској муци

Па ви раји лучеве гудите

Из мрчила рају пробудите.

Загудите на те свете жице

Да Бог драги отвори житнице

Да сабере жито од народа

Јеванђељског СветоСавског рода.

Загудите на те свете струне

Да житнице Божје буду пуне

Да под огањ само плева оде

Свете гусле чуварке слободе

СТО ПЕСНИКА ПОШЛО

Шта да ти кажем а шта да прећутим
Искрен да будем а да те не наљутим
Тешко је бити несхваћен, поета
Што не да реалност за фикцију света.

Да те не удаљим како да ти приђем
Да те у врх дигнем а ди ти не подиђем
Тешко је бити та ИСтина У Свету
То проклетство Бог баци на поету.

Шта да ти рекнем, шта да ти зборим
Да жив останем, а да не сагорим
Тешко је по свету за речима ићи
Сто песника пошло тек један ће стићи.

ШТО ЈЕ ЧОВЕК А МОРА БИТ ЧОВЕК

У шест и четрдесет пет стиже кључар
Откључава зверињак,
Храна звери стиже тачно у седам
Кад двоноги примати у зверињак уђу
Кључар закључа капију зверињака.
У осамнаест часова кључар откључава зверињак
Примати излазе да поздраве сутон.
Кључар закључава зверињак завршава се дан.
Тридесет дана у месецу
Неретко без викенда и увек без празника
И звер сита и двоноги примати на броју.
Што је човек а мора бит човек.

НУЖДИ НА УДАРУ

По нужди на тврду земљу падох
Слободи, разуму и свести стран
Ни добро, ни зло, ни грех не занадох
Ни сунце, ни месец, ни ноћ, ни дан.

Из природне нужде почех да растем
Да гледам свет и светлост дана
Ал друга нужда облаке тмасте
Навуче дрвећу повише грана.

Кретох, по нужди, светлост да нађем
И лево, и десно, и право, и криво
Улице прашњаве маме да зађем
А срце лудо, још, поводљиво.

Кад крочих калдрмом корака чила
Ударац с леђа мучки ме стиже
Ту снага влада не љубави сила
У нужној се одбрани десница диже.

Из нужне одбране до лошег гласа
И репутације негативца
Једни ми причаху како сам даса
Док ме узгајаху за дежурног кривца.

Из нужне потребе почех да радим
Да кућим кућу па да се женим
Проклета пара људима младим
Нужни сан чара ионако сненим.

Већ пола века у нужди ми прође
Некад у великој, некад у малој
И старост нужна пред праг ми дође
Мерим по снази посусталој.

Велика нужда похулио би неко
Незхвалан на овом Божијем дару
Ал тако је с Богом и Божјим човеком
Човек је на земљи нужди на удару.

ПОД ЗЕМЉОМ ГРАД

Под земљом град, лагуми црне маште
Под сукњицом страст увија се змијски
Зинули бетон у сласт ждере јесење баште
Туђин се раскречио на праг комшијски.

Срца блуде прекоокеаснским сликама
Гад се гади лозе просте балканске
Време усијане главе овенчава буникама
Првих пратиља певаљке кафанске.

Дугоного време стидне док прескаче
Гурање на орук јури фантазме личне
Подземна тмина у мед и млеко претаче
Домаћу крв и ген и слике породичне.

ОНА ОСТА ДА СПАВА

ОНА ОСТА ДА СПАВА


Док су ноћни чувари спавали клонулих глава
Без даха сам гледао у њу како поред мене спава
Из времена у вечности трен чудом бејах пренесен
Наоко свестан и будан, а опет лудо занесен.

Док су се лопови мучили око модерних брава
И даље сам гледао у њу како поред мене спава
Коме да пријавим крађу мангупског срца из хира
Од ћерке чувара једног јавног реда и мира

Напољу ноћ и снег ко вук завија мећава
А ја још гледам у њу како поред мене спава
Са снегом се и занос топи небом се разлива плава
Ко да је и даље гледа док сном спокојним спава
Растанак филмски тужан и мелодрамски чудан
Она оста да спава а ја остадох будан.