ПСОГЛАВА СРЕЋА

Сигурност роба од колевке до гроба
Тамницу зида последњег доба
Ризик слободе слабине боде
Пустиња врела ниоткуд воде.

Где беше стена, камен од угла
Пустиња дуга земља округла
У хладу, свезан, преврће дроб
Псоглавом срећом збринути роб.

ПРИНЧЕВИ БОДЉИКАВИХ ЖИЦА

Капои, бирани из редова најгорих људи тог логора, искаљивањем болесног садизма, из порције сваког, изгладнелог робијаша пунили су своје порције. У том паклу бодљикавих жица, људских патњи и понижења, издаја основних животних начела омогућавала је неколицини њих бољи третман бар до смрти. Та издаја ослобађала је примања удараца задавањем удараца другима. Звер храњена глађу и страхом већине логораша, бесна, запенушалих страсти, за чанак пун хране спроводила је садистичку тортуру над припадницима свог народа. Време капоа, протегнуто до у бескрај, тек смрћу укидиво, ледило је крв оних логораша чији мисаони ток још не беше пресушио. Гасне коморе, обавезан број на руци и страхом усирена крв. Безличне колоне лешева испумпаних душа, слобода тек сном достижна упорно се отима буђењу насилним затискивањем вида. Језиви лавеж и завијање паса, чкиљава светиљка око чије слабе светлости кружи рој нервозних мушица ишчекујући нову смрт. Тамом прогутан хоризонт одбеглих обећања и дивљи ударци капоа металном шипком по танком зиду бараке нарушавају сигурност сна.

из књиге Тајна безакоња
Галерија Горњи Милановац 2005.

ДЕЖУРНИ ЛОШ

Има га сваки град. Живи по периферијама, приградским насељима, засеоцима и селима. Његовим неделима зачињавају се све приче слагалице, од уста до уста. Као мали служи доказивању пољуљаних ауторитета у свом окружењу. Кад се замомчи пожели да се уврсти у табор људи, али људи ко људи, с подозрењем гледају како расте и надмашује их бистрином и снагом. Једнога дана табор људи и дежури лош нађу се очи у очи, непомирљиво супротстављени. Не пристајући на намењену улогу почиње грозничаво да ради на развијању своје личности. Табор жмури пред сваким његовим добром а од сваке и најмање грешке испреда причу. После дугих година, мучног упињања да се допадне табору, коначно налази ослобођење у речима Свете Књиге: ''Ако вас свет мрзи, знајте да је мене мрзео пре вас''.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

ПИСАЊЕ

Од писања се не може живети, говоре чак и новинари, мислећи, вероватно, на слободно, изворно писање, Богом дано, истни подобно. Укалупљено, функционално, писање подразумева извртање речи и чињеница, зато су новинарске писаније вишеструко читаније од истините писане речи. Одавно је писана реч, тек крупа соли у рукама господара света за којом трчи велики део бесловесног стада. Просветљујуће писање никада није повлађивало владајућем тренутку који се за узврат њега лако одрицао. Писање је постало ангажман, потреба тренутка, прашњави ветар, покретач друштвене ветрењаче, корито испуњено муљем за навођење воде на воденицу људских душа... Просветљујуће писање остаје непримећено, скрајнуто, од стране тих затамњивача реалнности. Акробатиком речи исмева се истина, вештачки створена слика односи победу над реалношћу, док се светска правда све више удаљава од Божије, на штету свих нас.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

СТРАНАЦ

Док је око њега врвела градска гужва, писка аларма цепала слух, једни унезверено журили, други се смејали и подсмевали, он је у тишини силазио у дубине срца. Отуд их је боље видео, ишчитавао с њиховог лица њима самима недоступне тајне. Према сваком од њих осећао је подједнаку љубав и разумевање, покаткад благо разочарање, мада је имао безрезервно разумевање за њихове слабости изражене код сваког на друкчији начин и које је, баш све и сам искусио. Крећући се кроз закрчене градске улице испуњавао га је осећај усамљености и даљине. Ни од ког не ометан, у свом невидљивом кругу у који је и сами Бог волео да сиђе, готово незапажен прошао је кроз све градске улице. Једнога дана, отишао је изненада из града који га никад није упознао. Оно мало људи што га је знало, са три различите приче бавило се његовим одласком неколико дана. Једни су тврдили да је умро, други да се вратио кући а трећи да се негде крије.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

СВЕТЛОСТ СВЕТЛИ У ТАМИ

Само Бог је безграничан, у свету све ограничено и затворено да изван тих граница нема видног помака. Што више бестрашћа у човеку то теснији свет око њега. Устајали ваздух времена опкољава као мутна вода и упиње се да прогута бистру кап са неба канулу. Бити у свету а не бити од света, бити гушен задахом који наваљује на нос и уста и на сваку пору. Нога у ципели мањој за три броја. У распомамљеној преси која притеже својом разгоропађеном стрвином што пени срамотом и гуши тоњом. Мрзост опустошења ножевима сева из помрачених погледа утуљених мрцова. Гомиле смећа попрскане парфемима саплићу и лудачким смехом зидају зидове гробнице. Икона звери посведневно испљувава своје смртоносне отрове у природу која се врти у зачараном изгарању на ватри крви. Леш подврискује из хиљаде манитих грла док се змијски котурови замотавају  под непцима. На пола себе сведен месец слабуњаво сипи светлошћу по згуснутој мрклини. Мемљиве пећине скривају  дрхтурећа јата Корејевих разбојника. Светлост светли у тами и тама је не обузе ни прихвати.

ТРАНСФУЗИЈА

Као што  болнице, при несташици драгоцене течности, прибегавају куповини крви, исто, тако и државе воде рачуна да у њиховом друштвеном бићу струји топла крв која ће гломазно колективно тело покретати у жељеном правцу и стога практикује непрекидну трансфузију којом не дозвољава хлађење крви које би неминовно водило почетку церебралности, буђењу духовности и могућој болној резигнацији а што би значило пропаст колективног тела. Донатори свеже крви, као заслужни носиоци друштвених кретања, као и даваоци крви у болници, добијају награду, сендвич и чашу освежавајућег напитка у зависности од тежине ситуације.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.