Систем који својим подсистемима управља нашим животима обожи себе а нас његове робове претвори у црве. Услуге здравственг система у потпуности су оствариве само онима који су део економског система, оним другима који због неспособности државне управе да им омогући Уставно право на рад, та иста држава сврстава у незапослене, услуге здравственог система су сведене на лечење бесплатним лековима сумњивог квалитета и лошег учинка. Чиме год се бавио у овој земљи, ако своју слободу ниси предао у руке струковног система, остајеш изван система у непостојању.
Изван система значи изван закона и потпадање под законски прогон. Владика Артемије не отказавши верност Богу одупре се верском систему и систем пожури да га избљује из себе, изопшти и тим изопштењем стави под удар закона. Од Епископа до обичног монаха а затим даљим изопштавањем у надри монаха на ког вук закона своје право има. Све ово људски острашћени ум испланира и поче да дела на остваривању пакленог плана. Шта би са Богом и не пита се овај самодовољни ум силника.
САДНИЦЕ ЗАБОРАВА
Ово наше по свему необично време разликује се по много чему од свих досадашњих времена у историји људске цивилизације. Ово време карактерише вишестрани људски пораз од нечовечних сила у самом човеку. Ово је време Јовановог Откровења и надолазеће Апокалипсе, време седмоглаве звери која поробљава сваки народ на кугли земаљској. Ова звер под именом Г седам + Русија која је оваква каква је и сама један од седморице и осми, данас бесно кидише на либијску нафту, јуче на Србију и Косово а сутра ћемо видети.
Београдска Србија сади трешње у знак солидарности са Јапаном који попи своју чашу гнева из руке Божије. Сади трешње обузета заборавом. Како и да се сећа кад је за сећање потребан ум којег се наш народ одрече у име забаве. Јасуши Акаши као вођа јапанске делегације приморавао је прекодринске Србе да прихвате Венс Овенов план или да у супротном буду бомбардовани. Срби су били бомбардовани. Ко убија биће убијен, ко у ропство води сам ће у ропство отићи. Бог не жури, паметнији попушта а он је сав премудрост. Попушта док и у њему не прекипи праведни гнев а онда налије чашу да њом напоји силнике. Садите београдски Срби јапанске трешње, садићете и америчке секвоје и француске багремове и немачке тополе и канадске јасенове и италијанске и руске и енглеске борове ... Прошлог лета горела је москва која нам је ово владајуће зло и увезла право из шуме.
СРБСКА ТРУБА
Ако се осврнемо око себе а имамо очи које виде, неминовно ћемо запазити да живимо у једном хладном потрошачком друштву у коме је и сам човек пристао да буде сврстан у робу широке потрошње. Ако смо притом хришћани испред нас ће се као незаобилазни зид испречити питање: постоји ли данас још увек могућност живота достојног јеванђеља Христовог и ако још увек постоји у ком облику се он пројављује. Пара врши све, и врши и врти, државе падају кад им се зауставе финансијски токови. Како у ово наше обезбожено време човек хришћанин да заради и да не остане дужан председнику, који неком небелом народном вољом смени цара, а да се не огреши о Христа и своју савест у Христовом Духу. Хришћанство никад није било празна прича у шта га данас на своју срамоту и брзу пропаст многи претварају, него је и сад и увек и у векове, векова било делатна сила која палога Адама изводи из пакла и у Рај узводи. Како први Адам тако и данашњи мора да превали Богом одређени Пут Преображаја без кога и изван кога делатних хришћана нема. Адам је црн од греха док га Христос не убели и очисти Крстом, исопом и Духом Светим.
Док се не убели он је син греха који грехом гледа, грехом дише и мирише. Непреображени Адам куд год пође свој пакао са собом вуче и где год га свет постави он ће у свом окружењу створити пакао. Само онај Адам који има Христа и који прихвати да живи из Христове главе вођен а не својим паклом теран, може да живи достојно Христовог јеванђеља и да се удостоји бесмртног Царства Христовог. Каква је Србија данас? Какви је људи предводе, Адамски или хришћански? Речи без обавезе измећу се на наше народне очи у сасвим супротна дела, праведни се прогоно као разбојници а разбојници величају и славе као праведници. Готово да никога нема да тој безочности и безобразлуку каже доста бре! више помери се. Суд ћути, они су за њих недодирљиви под имунитетом, полиција ћути, сви само извршавају наређења за плату, гоне праведну и у неправедном друштву, немоћну сиротињу Христову. Црква ћути стуб и тврђава Истине ћути. Црквени и државни врх свакодневно прослављају државне и верске догађаје док се народ злопати. Може ли искрени хришћанин данас живети у Србији, може испоснички мученички прогоњен на правди Бога.
Колико ли тренутно има Срба који данас нису били у стању да остваре основно животно задовољство које изрече Свети Апостол Павле верном чеду Тимотеју, “кад имамо храну и одећу будимо овим задовољни”. Колико у исто време има оних који не послушаше Светог Апостола Павла “А који хоће да се богате упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. Јер је корен свију зала среброљубље, коме неки предавши се застранише од вере и навукоше на себе муке многе”. Ко би требало да се бави слушањем и неслушањем ових светих речи од стране људи овога времена. Ко би требало да понавља ове речи неућутно? Свако од нас појединачно и сви ми саборно на сабрањима истинитих искрених верујућих хришћана у Духу Светом а овим речима посебно би требало и да дише и да живи црквена јерархија, од хијерарха па наниже. Свако од нас понаособ требало би да се запита колико живи по закону Христовог јеванђеља а колико по светским пожудама. Колико се нас искрено моли Оцу Небеском за хлеб насушни а колико међу нама оних који хлеб насушни и астал раскошни и пре молитве добише од неког земаљског бога. Захтеви времена испречише се испред налога вечности па се наметну захтев за реформисањем свега и свачега и Бога и човека и наметљивац се судари са налогом не уподобљавајте се свету. Колико је и колико њих окусило благу силу Царства Христовог па се вратило да се ваља у каљузи светске земаљске раскоши. Колико Срба данас гладује због њиховог ваљања у блату раскоши. Да ли некога заболи ово питање или су сви одбацили болове оставивши их другима мање способнима.
Крст носити нама је суђено тежак венац ал је воће слатко каже цетињски пустињак и пророк Владика Његош. Нема часнијег посла на овој земаљској ветрометини од ношења Часног Крста Христовог. Ово је Света дужност свих крштених хришћана а не само заветованих монашком чину. Али нико сем Христа није достојан да понесе крст и само кад се Богом изабрани човек удостоји Христове Крстоносне силе која је сам Христос Господ тек тад Христос у њему преузима свој страдални крст и носи га на Голготу. Свети Дух Истине Утешитељ палог Адама преображава у Крстоносца. Изван Духа Истине нема благодати а благодаћу Божијом ми смо то што јесмо како лепо рече Свети Апостол Павле.
Светли Христов ратник Кнез Лазар Крстоносац мученички страда бранећи часни Крст Христов на Косову пољу од најезде црних агарјана. Губи битку у времену, а добија у вечности. Сели у мученичкој крви убељену Белу Србију у вечност а своју главу поред Светих Немањића полаже у темељ вечиташ србске Цркве и Државе. Турци освајају доњу Србију, распињу је, муче, сабирају мученике у Србију Горњу. Кад се испуни рок србског страдања из Србије Горње Беле, наитије Духа сиђе на Белога Ђорђа, издиже га у висине све до Србије Горње Беле. Уреза му Пут у срце па га врати да он доњој Горњом вођен Вожд постане слободарски. Под најцрњим турским ропством Бели Ђорђе испред патњом убељених Срба постаје црним Турцима Карађорђе Црнима црн. Сва Европа већ тад беше поцрнела до дна душе, тако јој и рачун беше на страни Турске. Вожд Србије Бели Ђорђе савезника Божијег тражи ал га нема. Из Беле Русије Бели Цар шаље Ђорђу нешто војске да помонгне Божијем брату. Ал у белом увек има макар једна капља црна и та капља црне, мреже око Белог плете Ђорђа. Да изађе из Србије, да код Руског цара пође, да од њега помоћ прими и за навек Турке сруши. Превари се Бели Ђорђе у Русију Белу оде а ти исти живим зидом саздаше се међу Ђорђем и међ Царем. Утамничен без зидина син Слободе и Истине у немоћи да се врати за Србијом својом пати. Док су Вожда окованог у синџире невидљиве црни Руси сапињали и без знања Белог Цара у Србији нова буна Књаза даде из народа. Трк удари он по доњој србској муци да њом влада, да ужива и пашује црње него паша црни коме скуте љуби турске. Компромисом са Турцима вук постаде са вуцима што кртину снаша воли, и све сласти и почасти.
Србска се труба са Небеса чује распето Косово трубно одјекује! Бели Срби најмања браћа Сина Светлости од Светлог ратника Георгија добијају позив на мобилизацију. Црни синови црног кнеза овог света превршише од Бога одређену меру времена и треба их вратити у пакао из ког беху пуштени да до рока своју вољу врше. Опљачкаше, покрадоше, раскућише, похараше, продадоше, поједоше и попише и расуше и згазише. Ој кукавно Србство угашено јечи јецај кроз векове белог орла са Цетиња. Светли Кнез са Белим Ђорђем стоји испред Симеона. Свети Илија муњама разбија облаке црне над Србијом. Свуд се црни црно безакоње. Црни људи црних душа у белим мантилима и под црним мантијама зацрнише некад белу Србију. Црна братства, црне браће, црних мајки, црна деца. Црни владари, црни лекари, црни војници, црни чувари. Црне судије, црни попови, црне лимузине, црни бракови. Црна јутра, црни дани, црних срца и умова. Бели Ђорђе гледа црног Милошицу, између њих провалија, па му каже, црни куме ти си ово започео, црним кумством у црнилу оне ноћи пред свитање . Светли Кнез гледа Вука у огњеној плива реци. Гледа с виса и шапуће: Земаљско је за малена царство а Небеско за век и векова. Црна црква Белу вија јуда црни устима убија. И од смрти живот црњи! Устај Србље Божје бело па праг брани црног кота насртаја. Све поцрне од главурде до репине црни барјак изнад славне отаџбине Немањине расрб, расап, разбратица, мрзорађа, превратница, изгоница...
