ПИЈАН ИДЕМ

ПИЈАН ИДЕМ
 
Идем пијан тетурам се 
Сопствена ме сенка плаши
Али ипак ја не дам се
Нису бољи дани ваши

Тетурам се некад падам
Подигнем се па наставим
Потајно се ипак надам
Да ћу живот да поправим

Ни падати није баук
Кад знам да ћу се подићи
Испустићу слаби јаук
А касније све ћу стићи

Ал ко пада са висока
Зачује се страшан тресак
Испадну му оба ока
А около свуда пљесак

Дух ме носи срце стеже
Бол потања на дно чаше
Од земљине бежим теже
Уз вино и тамбураше.

СА ДЛАКОМ МЕЊА И ЋУД

Вук самотњак у ноћи прикрива сенку своју
Док уском стазом вијуга ван чопора и стада
Куд он невиђен прође овце су све на броју...
Усамљен он је вук нагоном вучјим влада

У црну се умота ноћ стари ловац сиви
Длаку помеша с травом са шумом у једно пређе
Не хранећи нагон убице, лови да преживи
Са длаком мења и ћуд, лови све ређе и ређе.

НОСИ СВОЈ КОМАД БОЛА

У свету популарних лажи
И презрене истине јадне
Уздржљивост духа потражи
Клони се светине гадне

Отми се лудилу с врха
Не вуци туђинска кола
Суздржано смиреног духа
Носи свој комад бола
Проћи ће и ово чудо
Што се животом зове
Гурај свој камен уз брдо
Док они под брдом лове.

САМО БУДИ СЛОБОДАН И ХРАБАР

Све што оздо изгмизава под ногама је теби
Аспидин пород што се на трбуху вуче
Трбухом збори и прахом земаљским храни.

У теби онај одозго пребива
Кроз неизмерне векове што влада
И белим голубијим крилима лети.


Истрпи до краја тај притисак одоздо
И испунићеш се вишњим миром
Уместо немоћног страха пригрли љубави моћ

У брату Бога потражи и у Богу ћеш наћи брата
И Оца који над вама бди,
Само буди слободан и храбар.

ДВОРАЦ ОД СНОВА И СЛОВА

Месечина просипа светлост на колибу на брду
И она расте у дворац од снова и слова
Пред твојим очима поглед у даљину пуца
Разапетог црног једра
Ноћ плови над уснулом земљом
Док твоја браћа и сестре спавају
Онај који пребива у теби вредно ради
Кружни ток година испреда у сребрну нит
На исток и запад распростируће светлости
Силази низ степенице исклесане од месечевих зрака
Залива пшеницу за своју житницу
Кад се умори обрише зној са чела
Лаганим кораком уз степенице узиђе
И поред вољеног оца седне.

РАЗДЕОБА КЛЕТА

Цвркут твојих очију простор испуњава
Заљубљене ласте над балконом круже
Јутро се у сјај лета одмотава
Прска кора срца цветајуће руже

Губим се у твојим погледима голим
Отвара се небо помереног чела
Ватра прах сажиже, умирући волим
Језик се повлачи пред молитвом тела

Повратак пун бола премеће ми кости
Раздеоба клета тражи да се плати
Такнемо се влажним погледом опрости
Да се свако болу временитом врати.

У ИНАТ СМРТИ

Котрља улицом згурен и мрк
Убицама својим се смеје у брк
Између поноса и између стида
Сигурно скривен под кором вида

Чизмама гњечен по својски греди
Кад кад кроз зубе тихо процеди
На путу од жеље до стана срамоте
Гази ме свете свезани скоте

Ни искре бледе у сивој зони
Слова где празне ови и они
За смислом где се бесмислом врти

Јави се живот у инат смрти
Прође крај њега уздах му оте
Умрећу жељан женске лепоте.