Напиши једну љубавну
Рече ми једном девојка једна
Ко роса на листу која беше чедна
А данас је кажу неком другом жена
Срећнијем или несрећнијем од мене
И шта је срећа а шта сан и пена
Кад је тако мало од среће до пене
Сем јединог Бога ко то може знати.
И ево са самог дна
Ове досадне пролећене кише
Којом небо по овој гњетавој земљи пати
Присећам се и по сећању пишем,
Присећања навиру, преплављују
Ко ова киша кишну канализацију
Поређење не баш срећно упосталом као и живот што је
А опет, пролеће је ко сад било кад срели смо се нас двоје.
Тад није лила досадна киша,
Не,
Тад нам сунце у у крв насу зраке своје
С трнцима расутим по очињем виду
Сретосмо се тако без хтења нас двоје
У првој жељи и последњем стиду
Као голубица и голуб на силосу крцатом зрелог жита
Она беше неухватљива, и једра а тако танковита
Па се сабирах, како да почнем, шта да је питам
Кад питање ме њено несабраног срете
И покоси ме, сасвим стручно до колена
Из њеног ми се лица смејуљило дете
А обратила ми се за брање већ дозрела жена.
Тако је то почело у једно пролеће осунчано
За којим протрча сасвим врело лето
Док пишем кроз прозор видим није тучано
Небо к'о малопре, нит тугом распето
Чујем киша грозом престаде да лије
Већ јато врабаца на барицу жури
Шта у јесен беше прећутаћу ето
У светињу тајне да се она скрије
До следеће неке кишне крвопије
Свршетак ћу песме предати цензури.
