НА ЈЕДНОГ ЖИВОГ

На једног живог долази десет гробара
Књижевника, фарисеја и видара
На једног невиђеног од круга зналаца 
Јуриша десет ревних срцозналаца.

На једног прећутаног од братства извиканих
Легија озвучених и камером усликаних
На последњу слободну главу на раменима
Јуриша славна војска на коленима.

СВЕОРУЖЈЕМ БОЖЈИМ

Штитом вере свете и божанске речи 
Одбијај од себе налет противника
Под оклопом правде стреле зла препречи
У јуриш потеци срцем праведника

Изгарај у светој ватри победника
Која не спаљује очишћене целе
Мач Духа потежи за част мученика
Па сакрушуј моћно све ђавоље стреле.

Појасом истине распојасај лажи
Језичина пустих, пуштених по своме
Јеванђељем мира немире ублажи
Свеоружјем Божјим служи Васкрсломе.

ЖИВОТ ТЕЧЕ УЛИЦАМА

Живот тече улицама а сан књишким страницама
Ал ко рећи ову тајну библиотечким званицама
Залутао мољац књишки па све кружи књишким кругом
Док реални живот прође поред њега, оде другом.

Књига књигу не написа, само живот књиге пише
И то живот суров, прави ког и писци оставише
Живот што се не покори беживотној земној чами
Светлошћу небеском пише и пркоси дневној тами.

Писање је судар света и човека духоносног
Поробљеног и свезаног и слободног и поносног
Удварача писца хоће читалачког збора клика
А ко камен одбацује самосвојног победника.

Песма хоће победника над очајем малоднева
Над пролазним заносима о којима мноштво пева
Песма хоће преображај палог света и песника
Зато водом живом кључа бесконачног источника.

У ИСТОМ МРЦУ

Понос по носу по џепу срам
У изгон правду воду на плам
У мрежу душу позу у рам
Ил мрети мушки стамен и сам.

У гробу стиснут иако жив
У прогон кривих ил бежи крив
У месу румен у лицу сив
У истом мрцу кепец и див.

ПУКНИ ПЕСМО

Кад салијем слово у олово
Пукни песмо па заглуши уши
У муку сам болове болово
Пукни моћна противника сруши.

Пуцњем Духа радост ми објави
Јер јазјазих воду у слободу
Пуцај моћна моћ победе слави
Тобом сретох лавића у ходу.

Пукни песмо радошћу надошлом
Са тршћаком нек трепере кости
Царуј силна над тужњавом прошлом
Тобом нађох уљаник радости.

ЈА НЕМОЋНИ И ЈОШ УВЕК ЖИВ

Вољом моћника сахрањен 
Ја, немоћни и још увек жив
Додуше, не баш у првој цвасти
Обећавам, земљом нахрањен
Да нећу да гребем из укованог сандука
Да ћу у лицу бити жут, ил' сив
Ил' како већ нареде надлежне власти
Што ме земљом засу баш њихова рука.

Обећавам, такође,
Да нећу ничим нарушити урлик пука
Ни уснулу савест пресретати ноћу
Мртав бићу како већ нареде вође
Што ме земљом засу баш њихова рука
За њихово добро мртав бити хоћу.

Одричем се жеље, и ево не желим
Да у ноћ младине кад се тару жеље
Огрнутим духом под чаршавом белим
Из гроба изађем на сусрет недеље
Притегнућу гроб да не пукне брука
Оних што ме засу баш њихова рука
Земљом што притиска до гушења крика
Сачуваћу миром сан тих праведника.

ДУХОВНИ САБОР

Даљине имају власт над просторним заробљеницима
Над заробљеницима времена време
Ослобођење од свих граница изненада се деси
Кула времена у прах се распе а просторна међа пукне
Да се духови слободе саберу.

Духови се деле на добре и зле, на истините и лажне
Праведне и неправедне, слободне и свезане
Између ове две групе стоји ваздушни зид
Изнад овог зида сви се језици сливају у један, језик љубави
Испод влада неразумни гнев и шкргут зуба.

У сваком од нас ваздушни зид држи вечну границу
Истоветно као што је држи у свету око нас
Свако од нас слободном вољом бира где ће
Нико не може и тамо и овамо, мало горе мало доле
Али коме ово данас говорити, коме чулу и којим језиком.