На точковима децембра снег и лед
Ко со и жуч у јесењи мед
Капљу у крв све студ, по студ
Бежати ил остати и с ким и куд.
Дезертер са животног бојишта песник бити не може
Ратника победиоца песма љуби а не губи
Јер ко да погуби њега кога благодат Божија проже.
Зато ја не пишем епитаф него песму живота
Ако ми је писано да трагично страдам
Нек то буде од туђе руке и мисли
А не од рођене моје
Којом ћу уз благодат Божију увек да владам
И побеђујем песничке неспокоје.
Ја призивам Живот а смрт остављам другом
И не дозвољавам кругу да се поиграва мноме
Него се ја поигравам кругом.
Кад Бог и ђаво промене место
Бог у стомак сиђе да телом загосподари
срце постане ђавољи престо пред којим дрхте дамари.
Тад дамари дрхте пред сваким шушњем и шушом
Па се човек удаљи од људи и срце окружи тмушом.
У страху очи порасту до нестварних граница
Живот постане непријатељ а смрт излаз једини из побрканих књишких страница.
Док сам до своје четрдесете зелено воће брао
Млади старци смрзнуше срце и ум, и своје реуматичне кости,
Омрзнуше човека, земљу и свет
Чак и матични факултет
Који им је из непресушног извора своје учености
Ово сажвакано знање дао.
Сазнаше од леда а не од жара
А лед од њих сакри што знала је истина стара
Да једину сигурну заштиту од умног удара на гори кушања благодат даје а не школа
Кад ум прсне ко ускршње јаје Бог једини спасти може од ђавола
Само радост Божја тугу ђавољу победити може и узнети изнад бола
Ја лично, не признајем безличног убицу скривеног иза имена бол и туга
Ја, навек, једино признајем личног Бога Господа, брата и друга.
Песник без разбојничког стажа
Не може искрени песник бити него песник лажа.
Покајање разбојника рађа искреног песника
Да се лати мача духа и речи
Да себе и друге подиже и лечи.
Оном ко је вазда уз матицу пливо
Том благодат слова поређа у штиво
Ко времену зверском длаку не поглади
Том покрети душе вечно буду млади.
Верујем да ћу умрети стар и сит живота
Окружен чопором своје радосне деце
По вери нека ми буде, по Речи Сина Саваота
Док спокојан призивам Анђеле и Свеце.
