ПАД ПОЗОРНИКА

У атмосфеи брижљиво контролисаних културних догађања, с времена на време, дешавају се престројавања и тад понеки полицајац, позорник у култури, падом у немилост виших инстанци, преко ноћи, доживи преображај из џелата у жртву. Такав, по правилу, покуша да узбурка културну јавност наводном неправдом нанетом његовом светлом лику, сметнувши с ума колико је он таквих нељудскости починио. Народ, као народ, све гута ћутке, понешто превали преко уста наведеним шапатом, никад се не питајући, шта ради један уметник у друштвеном механизму. Никада, аутентични уметник не пристаје да постане део механизма и никада део механизма не може бити аутентичан уметник. Уметност тражи целог човека, посвећеника, који ће уметност отимати од света а не слугу света. На аутентичног уметника увек се морају односити јеванђелске речи, ако вас свет мрзи, јер се он својом уметношћу увек бори за неки бољи свет а не за лично боље у свету какав јесте. Уметност не може бити производ света, средство за покретање јавног мњења у шта је упорно покушавају преобратити генерације уметника отпалих од уметности. Права уметност, по правилу, остаје непримећена од стране тих полицајаца, позорника у култури, њој се од таквих културних монополиста укида право на шансу у ово време кад робу не продаје квалитет него реклама. Уметност као производ духа, тешко препознатљив недуховним људима, своју праву цену никад не постиже у времену, јер је она творевина изнад времена. Аутентичног уметника најбоље може препознати други уметник, макар и отпадник од уметности и појединци из народа који још чувају чистоту срца. Они први виде и правећи се да не виде служе светском господару, ови други осећају, али у исто време сумњају у исправност тих осећања, јер може ли ишта велико стајати иза малог имена. Велика имене грме речима тежим од мрамора, покрећу народне масе а куда, најбољи одговор даје стање у којем јесмо.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

ГОМИЛА СРАВЊЕНА С ПРАХОМ

На утихнулим крилима ноћи, под будним погледима звезда, сравњени с прахом, пред безграничном тајном стискамо дрхтаве прсте. Једно нас око гледа, унапред прати сваки наш покрет, наши кораци најмање су само наши. Узалуд се упињемо да се откинемо од целине својом маленом снагом. Увек видни, кријемо се под неким претворним осмесима, готово радним и охлађеним љубавима, циљано изазивамо слутње срца, неискрени чак и према себи, док време руши, неумољиво, све подигнуте варке поред ничијег пута. Бесконачност обмане нуди могућност за могућношћу, избацује карту за картом, коцкамо се у трансу и нестајемо у дубинама на очиглед света који блажено дрема. Гомила се смањује, гомила људског меса, природе спутане собом. Једу нас властите жеље, халапљиво и дивље, не плаши нас режање у нама. Чије је оно око, помислимо на трен, понекад, кад нас пресретне прошлост.

из књиге''Тајна безакоња''
Галериј Горњи Милановац 2005

СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ И НА ЗЕМЉИ МИР МЕЂУ ЉУДИМА КОЈИ СУ ПО БОЖИЈОЈ ВОЉИ

Моја невоља није ништа друго но моје усаглашавање са вољом Божијом. Одступивши од воље Божије свега себе обесветих својим грешним жељама и отпадох од Божије милости. Превелика љубав Божија даде ми кроз Сина свога Господа Исуса Христа дар благодати своје која уселивши се у мене силом својом свемогућом кроти умножени грех у мени и искорењује га из моје душе. Благодаћу Божијом Бог ми је дао могућност да се поново повратим под окриље Његовe милости. Свака наша невоља горак је лек од Бога који нам ваља попити, чаша грчи иште чашу меда која за њом долази. Бог овако поступа са појединцима али и са народима од којих није дигао руке. Тренутна ситуација на Светом Косову само је пећ невоље из које ћемо сви изаћи прекаљени и измирени са вољом Божијом кроз Господа нашега Исуса Христа. Удружена сатанска сила која се, по допуштењу Божијем слегла на Косово судбоносно Поље, како се слегла тако ће се и расути. Корист која ју је сабрала у јуриш на Бога и човека чим не буде могла да се остварује довешће до расула у сатанским редовима. Крстом Часним од седам метара на свим барикадама Срби ће отерати неситу аждају из Србије. Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима који су по Божијој вољи.

РЕШЕНОСТ НА РЕШЕНОСТ

Тачи нередио мобилизацију свих одбрамбених и обавештајних структура виртуелне државе Косово, решен да успостави владавину косовског Устава на целој територији виртуелне државе чији је он премијер. У северном делу Косовске Митровице живи србски народ веран истини решен да не прихвати виртуелну реалност, коју неки србски и светски политичари називају новом реалношћу. Истина је једна и нема нових и старих истина. Истина свих истина је да је Косово србска земља коју је 1999. године окупирала сатанска сила НАТО пакта са Америком на челу. Лажљива Америка која за одржавање своје лажи сваког сата задужује свој неразумни народ још једном милијардом долара намеће верним и истинитим Србима на Косову и Метохији нову, виртуелну реалност која се зове независно Косово. Победа Срба на северу Косова утемељена је у њиховој решености а источник њихове решености је наша Хришћанска Православна Вера. Од окупације 1999. до данас на Косову је остало само оно здраво народно језгро, кадро стићи и утећи и на страшном месту постојати, које живи Христовим умом. Све што живи адамским телом и што је пожелело хлеба преко погаче отишло је трбухом за крухом. Ово само у почетку изгледа као губитак који се на крају испоставља у добитак, све што је у срцу осећало трнце страха побегло је са Косова а тамо су остали само неустрашиви, Срби Јунаци. Ово, на ситу невоље просејано, здраво језгро представља иницијалну капислу србског победничког менталитета који ће се у случају нужде у трен ока проширити по Србији. Ум Христов у Срба, живи је источник србског победничког менталитета, он не дозвољава компромисе и попуштања ђаволу и његовим шегртима и адвокатима. Ум Христов сабран у науку Новог Завета само победницима обећава благодети Царства Небеског и то је Свети темељ и тврђава нашег победничког менталитета. Сто педесет хиљада Срба на Косову крупан је залогај и за удружену светску звер покретану доларима без покрића. И у остатку Србије сакупиће се минимум седам процената здравих, невиртуелних Срба а то је још пола милиона одлучних и решених на добар рат за Крст Часни и Златну Слободу. Кад се та грудва закотрља залепиће се на њу још неки милион незапослених и у очај сатераних од стране светских пројектаната и њихових домаћих зидара нове виртуелне реалности. Срби Христови и Лазареви, са Косова србског судилишта, не смеју нипошто наседати на дефетистичке изјаве које дају домаћи зидари виртуелне реалности са скупштинске говорнице и преко свих плаћеничких медија о наводном безизлазу у коме се налазимо. То је дефетистичка лаж оних који су се одрекли Христове истине да би се приближили безвредним америчким доларима. Са нама је Бог који је победио свет и који ће и нама који му останемо верни дати победу над тим светом који у злу лежи. Ако је Бог са нама ко ће против нас. Дакле извор наше и Тачијеве решености није исти и не може се поредити.

Виртуелна сподоба

Доживех данас ничим изазван терористички упад на мој виртуелни профил од стране некакве неидентификоване виртуелне сподобе.
Кажем неидентификоване сподобе због немогућности да одредим о каквој се конкретно виртуелној креацији ради.
Жаба ли је глиста ли је ал углавном човек није. Има индиција да се ради о виртуелној жаби надувеној светском промајом која тако заносно
дува кроз отворене школске прозоре факултета и универзитета. Али такође има индиција да се иза ове сподобе скрива паразитска глиста пантљичара
удобно смештена у трбуху некаквог угојеног политичког тела где уз прећутну сагласност гостопримљивог домаћина исисава сокове дебелог црева.
Било како било, ово виртуелно склепано и покорено створење од пене, замахну на ме виртуелним решетом вербалног деликта и претњом о некаквом
мом крају на сметлишту историје. Ова јадна човечија рибица извађена из акваријума и проласком кроз обавезну дресуру кроз све институције виртуелне сцене надувена у ајкулу и не зна шта је вера и верска одлучност и решеност. Не зна сподоба да је историјски оквир временски оквир и да није ништа страшно бити одбачен на сметлиште историје дакле времена. Много је горе бити одбачен на сметлиште вечности које се пакао зове. Не зна сподоба а и како да зна кад каже да Бога нема.

ХРАМОВИ ДУХА СВЕТОГ

Храм тела, дар од Господа Христа грешном човеку једно је од највећих Божијих чуда у људској историји. Лични Бог од сваке појединачне људске личности зида телесни храм истином ослобођене и Богу одговорне и верне људске личности. Силаском Светога Духа на Апостоле и њихове ученике на Свету Педесетницу, Хришћани постају заједничари Божије Истине. Од тад заједница Бога и човека спојених Истином функционише и функционисаће док је света, века и вечности. Савест је свети олтар Духа Истине у храму људског тела, пред којим се човек клања Богу а Бог говори човеку. Чисту савест пред Богом искреног човека Бог награђује слободом и неустрашивошћу, док се нечиста савест скрива пред Богом као Адам и Ева у Рају. Нечиста савест производи плашљиве робове који беспоговорно извршавају налоге господара греха овога мрачног света. Сваки људски грех изазива повлачење Светог Духа Истине из човека и човек постаје дрхтави створ који се огрешио о свог Творца. Лична људска сагрешења изазивају удаљавање Духа Истине на неколико дана и човек се тад осећа као четвородневни Лазар док се Свети Дух животворац не поврати у њега и оживи га из греховне смрти. Како изгледа богостављеност оних који се огрешују о опште добро није ми познато, али предпостављам да је много тежа и много дужа. Такви људи жигосани у својим савестима живе и злочине духом лажи производећи проклетство другима а самим тим и себи. Рат против Бога који богоборна елита надМена води одвија се преко безбројних напада на чисту људску савест на тај Свети олтар на којем Бог седи. Непрекидно стражење у Истини и Искрености пред Богом у савести непобедиви је бедем од кога ће се одбити сваки напад непријатељски.

ТРАЈЕМ ГОСПОДЕ

У глади поткровља и сутерена
У мемли огрубелих душа заборављеном дану
У камерама раширених зена надзора
Варкама опсенара крсту не смем и смем ли
За вратима закључаним од зазора
Са псима што бегом своји постану
На погрешном месту у погрешно време
С робовима што понављају мора
По ноћима што немају намеру да свану
Испод речног камења и премештених гора
У зазиданом хоризонту где језици занеме
А мутавост говори заљубљена у се
Где ветар ми безмилосно расипа племе
Кроз ветриће луде и мисли кусе
На устајалој води сатеран у жабе
Ту где се ништа не даје џабе а продаје све
Где срца куцају математиком главе
Где веће потребе гутају мале за ноћ две
А гуштери гмижу у висине плаве
Где свраке орлима очи кљују где јауци
Не смеју да одјекују због чувара јавног реда
Где људи плету мреже као пауци
Где се отме да се другом не да.

Са црвом испод храстове коре
Засужњен на дну загледан горе
Под муњом ножева и кишом олова
Увијен у пакет светских болова
Испод залепљене етикете коју нокти
Људски не могу да згребу
С распетима на земљи ненађеним на небу.

С изгубљеним у магли неких очију
Својих ил туђих сасвим свеједно
Што своје маште кочију
У галоп нагоне чедно.
С онима што за љубав гину
За кафанским столом ко на бојном пољу
Што својом сољу приступа немају
Несланој чорби
Што и кад наоко дремају
Изгарају у личној борби.
Којима закон не постоји због штита
Него због страха
Које ни питалица не пита
Што прекинутог даха реч у грлу стежу
Што сами устају и лежу
Проживе као полумртви невиђени нечувени
Што све снове дадоше само једној жени
Па заборавише пут себи да се врате
Што уживају док пате а у радости плачу
Што трче у сусрет топу и мачу.

С проданим у робље окованим у ланце
Презреним и протераним у странце
Странпутицом заведеним с оне стране благослова
Што чаши живота сагледаше данце
И испражњена слова.
С окаснелим на весеља
Пристиглим таман на жалости
У кући и кожи што биваху гости
Никад своји и на своме
Што док им руке и ноге ломе
Шапућу доме и опрости.

С бунтовницима
За циљеве више и добро свију
На које све кидише и свако заврће шију
С устима што не знају да прећуте, не могу
Што и своје и туђе стално казују Богу
Од истине луде
Што добошају упорно да савести заспале буде.

Са скривеним у мишје рупе
Умоченим у парфеме смотаним у шарене крпе
У трице и кучине под које сунце не сме да сине
Због болова очију
С онима што себи траже грану височију
На дрвету живота уз помоћ скока
Стиснутих усана и склопљеног ока.

С препелицом под кишом сачме
Под налетима вепровске ћуди
Где место песме плач ме успављује и буди
С уздасима у јарму с везаним на точку
С пламеном што жар му невиђен негде под водом
Ускочку варницу креше самоглавим ходом.
С разбојником на крсту поломљених ногу
Што грехове исповеда своме распетом Богу
И опроштај искрено моли
За болове што сам их зада а не што њега боли.
Са скривеним у старе рите исмејаним јуродивим
Што земљом прођоше тајно каналом кртице
Док им срце играше речима хлебним живим
И под прљавштином земном сијаше светачко лице.